Serbian Holocaust
Obrenka Zrnić Šubarić, December 5, 2011, Belgrade
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Trancript: Nada Ljubić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Ja sam Obrenka Zrnić-Šubarić.Rođena sam 1939.godine u selu Gornji Podgradci.
- To selo, u kojoj je ono oblasti?
To je mesto pod Kozarom, blizu Bosanske Gradiške, dvadeset kilometara do Bosanke Gradiške.
- Šta znate o predratnom životu Vaše pordice?
Znam da smo bili jedna radnička porodica.Otac je radio u fabrici drveta, pilani, kako su je zvali.Znači, nije se bavio zemljoradnjom.Deda i baba po majci su bili imućni ljudi,imali su puno zemlje, voćnjaka, i pomogli su roditeljima kad su se uzeli da naprave kuću u centru sela, što je blizu crkve.To je centar sela, tamo gde je crkva.
- Koliko članova je imala porodica Vaših roditelja?
Nas je bilo: tata, mama i četvoro dece.
- Jesu li svi bili stariji od Vas?
Ja sam treće dete po redu.Dva starija brata su sa majkom otišla u Jasenovac,[ ja] i mlađi brat, godinu i po dana mlađi od mene, mi smo slučajno ostali živi. Bili smo transportovani...Pohvatani smo po selu.Mama nas je krila po raznim kućama, kad su saznali da je tata otišao u partizane.Onda su nas pokupili, i oterali u Bosansku Gradišku u neki zatvor ili tako nešto.Ne znam šta je to bilo.Bila sam suviše mala da bih znala da je to zatvor, šta se tu događa, i tako dalje.I, onda su jednog dana postrojili sve te ljude koji su bili u tom zatvoru.Majku su vezali sa ta dva starija brata, a ja i mlađi brat smo stajali pored nje.
Deda je pre toga dolazio u upravu tog zatvora da otkupi mamu i decu – nas, je l tako – međutim, uzeli su mu to zlato koje je doneo, te dukate, pretukli ga, i on se vratio takav ranjen u selo, vratio se – ne znam gde, ne pamtim to.
Kad je krenuo taj stroj, toga se samo sećam, ja sam držala brata za ruku, [nas dvoje ] nismo bili vezani. I odjednom se stvorila moja baka, koja je bila malog rasta, i povukla mene za ruku.A, ja sam držala brata.Ona nas je povukla za neku, kako ti kažu u Bosni – tarabu, ogradu. I tu nas je priklještila. I ona sa nama, tu. I onda nam je stavila ruke na usta. Da ne plačemo. I taj stroj je krenuo. I sećam se jedne visoke žene, izrazito visoke, to je bila moja majka, koja je ostala [prikovana] pogledom ka toj tarabi gde smo mi bili. I oni su krenuli mostom preko Save. I od tada više nikad nismo čuli za njih – ništa.
Mama je imala dvadeset devet godina i četvoro dece. Eto, nas dvoje smo slučajno ostali živi.
- Rekli ste da je do tog odvođenja porodice došlo zbog toga što je otac bio u partizanima...
Bili smo potkazani. I tad, kad nas je baba povukla iz tog stroja, tad je neko iz tog istog stroja koji je krenuo za Jasenovac, povikao: „Vidi kako se sklanjaju partizanska deca!“ Znači, neko od seljana...mislim. Eto, to jedino pamtim, to sam čula!
- I šta je sa Vama dalje bilo?
Posle je baka nas povela u selo, pobegla je, je l’ tako, kad je stroj otišao već.Tada smo živeli u selu.Brat je posle preveden u Bosansku Gradišku, u Dom za ratnu siročad, a ja sam još uvek bila kod bake.
- To je bilo sigurno kad je rat završen, taj Dom za ratnu siročad?
Da.Ali to čitavo vreme...
- Da li Vi znate koje godine se desilo to sa Vama, da su vas odveli u Bosansku Gradišku, da su majku odveli u Jasenovac?
Ja mislim da je to bila 1942. ili 1943.godina. 1943.
- I ostale su još dve ili tri ratne godine ...
Dve godine još.
- Da preživite bez majke i oca?
Da, to sve vreme smo bili, u stvari, kod bake. Znači, brat je otišao kasnije, kad je valjda trebalo poći u školu.Ne znam, ne mogu da se setim.
- Je l’ se sećate kako ste baka i vi preživeli ofanzive, borbe partizana i Nemac a u Potkozarju, imate li sećanja iz tih ratnih godina?
Pa, jedine uspomene su to, to... skupljanje seljana u toj šumi, mislim, to bežanje, to spuštanje niz brda u samoj Kozari. Ne, ne, bila sam isuviše mala, kažem.Zapamtila sam samo to kad mi je neki hleb otišao dole, otkotrljao se dole.Baka je to sve spakovala, vezala u bošče, i nda smo valjda seli da jedemo. I to je meni ispalo, i onda sam ja silazila...Znam da je bio sneg, jer sam ja nosila neku krparu.Nosila sam neku krparu i onda sam se spuštala, stanem na tu krparu, pa se spustim da bi sišla dole da nađem taj hleb.Kad sam se vratila, više nigde nikoga nije bilo, od seljana.Pogledala sam , s druge strane brda – ide neka vojska.Na konjima.I onda je sišao jedan taj strašni sa konja, onako me udario...nogom u zadnjicu.Onda je jedan drugi čovek prišao, koji je govorio meni poznatim jezikom, da siđem dole, da ima neka napuštena kuča i da budem tu.I stvarno sam bila u toj kući celu noć.Onda su sutradan seljani, neko iz sela je došao da me traži.I našli su me i odveli kući, kod bake.
I sećam se, recimo, da nam je kuća bila...krov srušen.Šta su, kako su gađali, ja ne znam š’ čim, ko je gađao. Samo se toga sećam.
I deda je, deda je tada umro, u stvari, posle tog njegovog pokušaja da nas otkupi, pošto su ga prebili i, tako su pričali, da su mu odbili bubrege. Uglavnom, deda je umro.Onda su se okupili, ono što je ostalo u selu, a on u kući – leži tamo na odru. Eto, toga se sećam.
- Otac je za to vreme u partiizanima?
Otac je sve vreme u partizanima, i ne znamo ništa o njemu.
- Je li se pojavljivao?
Nije se pojavljivao uopšte. On nije ni znao da je majka odvedena...Tek kasnije, kad se rat završio... Otac je bio na školovanju u Sovjetskom Savezu. Kad se vratio, onda je došao da nas pokupi.Onda su dolazili neki njegovi drugovi, donosili nam nešto, ne znam ni ja šta...Živeli smo tad...prvo u Bosanskoj Gradiški kratko...brat je bio u domu u Bosanskoj Gradiški, pa su njega pokupili odatle, i odveli nas oboje u Banja Luku.Znači, baka je već bila stara i u Banjaluci smo stanovali kod neke žene, čiji je brat bio isto u parizanima, sa mojim ocem.I, sećam se da se ta ulica zvala imenom tog tatinog druga, brata [te žene].Slobodan Kokanović. To je ulica prema Vrbasu dole.E, ta nas je žena čuvala.
Ne znam koja je to godina bila i šta je to bilo, uglavnom su zarobili neku vojsku. Naši. Partizani, je l’ tako? I onda se celo selo iskupilo.Oni su bili zatvoreni u toj seoskoj crkvi koja je bila velika. Da li su to bili Nemci? Verovatno.Oni su bili vezani. Gde su ih vodili, ja ne znam. I onda mi je jedan čovek tamo, seljanin, dao neku bodljikavu žicu, ovako usukanu, i rekao: „Hajde ti, udaraj njih, oni su ti ubili majku!“ Ja sam, onako - dete, ja ne znam koliko sam godina imala - stajala sam onako ukočeno.Ja nisam mogla nikoga da udarim. Iako su mi rekli da mi je on ubio majku. Znači, nisam shvatala šta je to ubiti nekoga.Razumete?
Živeli smo kod te gospođe u Banaluci.Otac je verovatno slao za izdržavanje i onda je jednog dana došao sa jednom ženom, koju je predstavio kao svoju drugaricu kojom će se oženiti i – onda ćemo svi da živimo zajedno. Tako nas je pokupio kad se oženio 1950.godine, valjda 1951.godine, i odveo nas u Suboticu, gde se Gordana [sestra] rodila 1952.godine. I tad počinje život. Normalan.
- A on nije imao problema 1948, zbog školovanja u Rusiji?
Nije. U Rusiji? Nije, nije. To je bilo kratko školovanje, ne znam ni ja šta je to bilo. Nije imao nikavih problema.
Otac nikada nije hteo ništa da nam priča, do mog i punoletstva i kasnije, o ratu i o tim užasima.Nikada nas nije trovao nekim mržnjama.Jer, mi smo u Banaluci živeli i sa muslimanima, i sa...Mislim, najbolja drugarica mi je bila muslimanka, u gimnaziji. Mislim, ja sam onda pošla u .... onda je bila gimnazija, nije bila osmogodišnja škola nego gimnazija - četiri razreda, pa još šetiri - ne znam kako se to tačno zvalo...
- Niža i viša gimnazija.
E,niža i viša, da.Nikad nas nije trovao time šta je bilo u ratu.Već kad sam odrasla malo, htela sam da ga pitam kako mi je izgledala majka.Međutim, zamena za majku je toliko bila dobra da sam ja gubila to sećanje na gubitak majke.Jedino, kad sam odrasla, jako mi je nedostajalo što ja nikad nisam znala šta znači reći „mama, mama“, obratiti se nekom rečju „mama“. Razumete? Ali sam se prilagodila. Žena je bila divna. Tako.
- Odmazda nad Vašom porodicom, zbog toga što je otac i još neki članovi...
Braća njegova.
- O tome ste sigurno saznali, koliko je ljudi ona odnela iz Vaše porodice, osim Vaše majke i dva brata?
Majka, braća, deda i baba po ocu, stričeva žena i četvoro dece stričevih – isto su oterani u Jasenovac. Stric je isto bio u partizanima, ali je on zarobljen, najstariji tatin brat, zarobljen je i oteran u Nemačku, na rad, tako da se on kasnije vratio.Ja ne znam te detalje. Vratio se u selo.
- I nije zatekao nikoga od svoje porodice?
Nikoga nije zatekao.Ni oca, ni majku, ni ženu, ni četviro dece. Znači, koliko se ja sećam, iz najuže porodice je jedanaestoro stradalo u Jasenovcu.
Sećam se samo da...pošto u selu ima neka reka, rečica, i da smo se mi tu nešto igrali, da smo čuvali neku stoku, ne znam šta.I onda je neko hteo da nas kamenejm gađa, da nas ubije maltene.Onda su nas brzo pokupili ljudi iz okolnih kuća, da bežim odatle.To su u stvari, kažu, bili četnici, koji su nas gađali kamenjem - nas decu. Baš onako – da nas ubiju.
- Zato što ste...?
Partizanska deca.Znači, to je bi neko iz sela, kako da vam kažem.
- Bože gospode, koliko Vam je baka bila hrabra!
Baka je bila – genije.
- Zamisli, ispred nosa ustašama pokupiti unuke!
Čučati tamo i gledati ćerku koju odvode i dva unuka starija...! Muškarci su uvek bili...! Ali ja sam bila maza, jer sam ja bila jedino žensko u familiji. Razumete?Jedino žensko.
- Gde je Vaš mlađi brat sada?
Moj mlađi brat je na Novom Beogradu.Sad je i on u penziji.
I- ma potomstvo?
Ima, ima dece.
- Porodica se produžila, što je najvažnije?
Produžila se.Jeste.Ima i sina i...Nastavilo se ime Zrnića.
- A kakvu je karijeru imao vaš otac posle rata kao jedan od prvoboraca?
Karijeru? Službovao je od...
- Kao vojnik?
Kao oficir.On je penzionisan u činu pukovnika.Imao je vrlo naprednu karijeru oficirsku.Od Sombora, Novog Sada, gde je sve bio pre nego što se oženio, onda Subotica, pa Šabac, onda se penzionisao kad je došlo vreme. I onda smo došli u Beograd.Gimnaziju, višu gimnaziju sam počela u Subotici.
- I Vi ste pravo jugoslovensko dete?
Pravo pravcato.
- Je l Vam teško pao raspad Jugoslavije?
Pa nemojte, to me nemojte pitati! Ne da mi je teško palo, nego uvek sam se pitala: Zar opet neka deca ostaju bez roditelja? Šta taj rat znači? Šta znači Srbin? Šta značI Hrvat? Šta znači musliman? Meni otac nikad nije govorio: „E, Jasenovac su osnovali Hrvati i oni su ubili...“
Ja sam Jasenovac posetila 1972.godine, kad sam se udala. Tad me suprug odveo, zajedno sa ocem.Prvi put sam tada videla Jasenovac.I tad sam se zgrozila, kod onog spomenika i čitanja onih tamo... mašina za spaljivnje ljudi, mašina ova...I ne bih želela više nikad tamo da odem.Samo sam gledala po onim brdima gde li su mi kosti majke i braće. Već odrasla, imala sam već trideset godina kad sam otišla da posetim Jasenovac. A ono što me zapanjilo, i o čemu i dan danas razmišljam: Zašto je taj Jasenovac toliki tabu bio da ni jedna škoska ekskurzuja nije mogla da ode tamo.To je bilo toliko strašno, nije bilo za prikazivanje, znači.Šta – je li to zabranjeno područje bilo? To mi nikako ne može da bude jasno.
- Da li ste ikada saznali, sreli nekoga ko je bio u logoru sa Vašom porodicom, da li ste saznali ikakav detalj o njima od trenutka kad ste se razvojili?
Ne. Ne. Ne. Ne.Nikakav detalj.Imam maminu samo jednu sliku, koja mi je kod kuće u stanu... Bila je visoka lepa žena, stvarno visoka lepa žena.Eto, imam jednu jedinu sliku koju sam našla kod neke mamine prijateljice iz devojačkih dana.
- I taj pogled na rastanku, koju pamtite?
I taj pogled nikad neću zaboraviti.Nikad. Evo, imam toliko godina, sedamdeset i kusur.Taj pogled te žene, mislim, to je kao iz filma, koja je ostala okrenuta glavom ka toj tarabi, gde su joj ostala deca.
U Subotici smo, pošla sam u gimnaziju u Subotici. U trećem razredu gimnazije, to je sadašnji sedmi razred, znači godinu dana pre mature, je l tako?
- To je sadašnji sedmi razred.
Da.U sedmom razredu ja nisam bila dobar matematičar.Nisam ni volela matematiku nikako.Tat je dobio prekomandu za Šabac i ja sam morala da napustim na polugođu tu gimnaziju. Prebace me u Šabac. To je za mene bilo, onako, ružno. Nisam htela više da učim, nisam htela da idem u gimnaziju tu u Šapcu, bila mi je odvratna, grozna, ne znam šta da vam kažem.Jednostavno, nisam imala volje više da idem, i onda je tata grdne muke imao da završim, da maturiram. Ne, ne, ne. I ja u Šapcu čujem da srednja medicinska škola prima sa šest razreda gimnazije.
Znači, ja sam imala želju da se bavim nekim humanim radom.Bolnicu i bolničko osoblje videla sam samo na filmu.I bele mantile. I tako sam se ja upisala u srednju medicinsku školu .Bez tatine volje. Napustila sam gimnaziju, završila srednju medicinsku školu. Onda su došli iz Beograda sa VMA da traže sestre. To je čuvena medicnska škola u Šapcu bila po kvalitetu kadrova koje izbacuje.Onda su došli iz vojske, sa VMA , da traže stipendiste, da traže onoga ko će da radi na VMA.I ja sam bez tatinog znanja, on je bio načelnik garnizona u Šapcu, prijavila sam se za stipendistu. I ja sam se prijavila i naravno, dobila sam šamar od oca.Šta će da kažu, kao da tebe nema ko da školuje!
A ja sam već tad zamislila da ću ja u Beograd, da ću ja da radim na VMA taj neki humani posao, da ću da pomažem ljudima.Tako je i bilo.Ja sam upisala, pošto je u branši bila viša medicinska škola, radila sam već na VMA, upisala sam nju i završila vanredno. I što se tiče karijere, od pripravničkog staža, do sestre odeljenjske...i sve drugo, završil sam kao glavna sestra klinike, sa svim nekim nagradama.
- Je l’ se sećate nekog spašavanja ljudskog života na VMA koje vam je ostalo nezaboravno, gde ste ponosni na svoju ulogu?
Ja sam vrlo ponosna na svoju ulogu. Pogotovu u ovom drugom, odvratnom ratu, sada [skoro] što je bio. Ne znam da li znate da su svi ranjenici gravitirali ka VMA.
- Iz svih zaraćenih vojski?
Iz SVIH zaraćenih vojski.
- To je interesantno.
To je...To je nezaboravno.Mladi ljudi bez noge, bez oka, bez, mislim -- ranjenici.Nije bilo pitanje da li je završeno radno vreme. Nije završeno radno vreme dok god traje rat. Non-stop smo dežurali.Ja sam radila na infektivnoj klinici, ali sam dežurala na hirurgiji.
- I kako to izgleda, recimo, videti u istoj bolesničkoj sobi ranjenike međusono zaraćenih vojski, srpske, hrvatske, muslimanske?
Ne, oni su svi bili vrlo zahvalni što ih spašavamo.Nismo mi znali ko je Srbin, ko je musliman i ko je došao sa kog fronta.Mi to nismo znali.
- Ali, oni su znali između sebe.
Pa, ne znam.Oni su bili teško ranjeni da bi o tome uopšte diskutovali, mislim, ko je ležao tamo. Razumete? Ali, recimo, nikada neću zaboraviti, kad sam odlazila uveče kući s posla, uveče uglavnom, pošto mi je muž već bio bolestan pa je ležao kod mene na klinici, prolazila sam kroz našu hitnu pomoć, tamo.I, onda prolazim kroz jedan hodnik koji je bio pun unificiranih mrtvačkih kovčega.Znači, kad dolaze sa ratišta, ima jedna sala gde se odvaja šta je za operaciju, šta je za prosekturu.Razumete? To su sve bili unificirani, kao da su dečji, kovčezi.To, to nikad isto neću zaboraviti, mislim , taj odlazak kući i prolazak kroz taj hodnik.To je trajalo gotovo celu godinu.
Moji veliki prijatelji koji su živeli u Sarajevu, to su mi i venčani kumovi.Koleginica mi je bila, radila je u vojnoj bolnici u Sarajevu, a kum mi je bio vojno lice, isto pukovnik. I to spašavanje života iz Sarajeva, njihovih života, i beg u Beograd, u nešto izvesno, sigurno...Onda su oni bili kod mene šest meseci dok se nisu [snašli]...Bez igde ičega, goli život su samo izvukli i došli.
Mislim, i to mi je bilo strašno, taj rat u Bosni, strašan zato što sam poznavala te ljude pre rata.Dolazila sam kod njih u Sarajevo.
- Oni su bili po nacionlnosti –šta, jer je to u tom ratu, kao i u onom prethodnom, bilo jako važno?
Srbi.Zato su i proterani. Kum mi je u onoj koloni, sa Kukanjcem, kad su izvlačili vojsku, u Sarajevu, ranjen. Šta da vam kažem?
- Je li to ona kolona u Dobrovoljačkoj ulici gde su...?
Stradali vojnici.
- U Dobrovoljačkoj ulici?
U Dobrovoljačkoj. Da.Tu je bio taj general Kukanjac glavni, mislim, i Alija Izetbegović, i tako dalje.
- Vi ste protiv rata svim svojim bićem?
Celim svojim bicem, od detinjstva pa nadalje.